LJuspice

Nedavno šetam sa starim drugom kroz grad, kad odjednom pogled nam se prosto zalijepi za jedan ne baš svakodnevan prizor. Na vrata prodavnice nacalile se dvije djevoske koje su tu zaposlene. Grickaju košpice i one ljuspice otpuhuju na pločnik ispred sebe. Kako su vjerovatno već dugo bile na vratima, jer mušterija nema ni za lijeka, na pločniku već se nakupila gomilica ljuspica.

Malo ih osmotrismo, a onda odlučismo da im se obratimo.

- Izvinite, ako smetamo, nešto bismo vas pitali...

- Samo izvolite.

- Nas dvojica smo se kladili. On je rekao da vi niste iz Trebinja, a ja da jeste.

- E pa, gospodine, moramo vas rastužiti, vaš prijatelj je dobio opkladu.

- Hvala - nasmijah se - niste me rastužile,, nego obradovale!

- Kako kad ste izgubili opkladu!?

- Evo kako... Shvatio sam ovog časa da ono što vi činite pljuckajući po trotoaru jedna prava Trebinjka nikad ne bi uradila.

Ne mogu da opišem njihovu reakciju.

Namah su se začudile, ali brzo su se snašle i nastavile da grickaju košpice i na ono isto mjesto otpuhuju prožvakane ljuspice.

V.V.