selo zaslap između neba i zemlje, kamena i vode...
banat u kamenu
Selo Zaslap, smješteno pod stijenama između Nudola i Grahovca, ima pet grobalja. Grčko, rimsko, tursko, tatarsko, i ono najnovije, gdje se ljudi kopaju i danas. Da se nauka više bavi ovim krajem, možda bi našla još koje.
Kanal Joviše Spaića napravljen u stijeni
U Zaslap se stiže sa dvije strane. Iz Nudola, uskim, asfaltiranim putem, sa puno krivina iznad okomitih stijena i ambisa, i makadamom sa druge strane, od puta prema Grahovu.
Selo je pravi mali raj.
Interesantno je i po tome što ovdje danas niko ne kuka. A još interesantnije po tome što nema napuštenih kuća, kao što je slučaj uz granicu, i naniže, niz Hercegovinu.
- Nekad - priča mi Vlado Kovačević - Zaslap je imao trideset i nekolike kuće. Sada ima dvadeset i dvije-tri, ali niko nije digo ruke od imanja, svak dolazi i koliko-toliko radi.
Tako u Zaslapu teku i najnoviji dani. Neko popravlja kuću, neko gleda da skucka vikendicu, neko se zabavio oko vinograda, a poneko pokušava da nauči i koju rusku riječ.
Razlog je prost, dobili su novog komšiju. Igor, biznismen iz Moskve, zainteresovan da napravi fabriku vode. Već je finu svotu složio u selo. Novi kanal sa bistrom vodom Zaslapnice vijuga između njiva, kuća i ograda. Mogao bi slobodno da nosi Igorovo ime.
Da napomenem, u stari vakat, Zaslap nije imao vode, ali je imao Zaslapnicu, a na Zaslapnici preko 30 mlinica i stupa za sukno.
- Žene su tkale - priča Vlado - sukno se valjalo. Ovdje je mnogo svijeta iz okoline dolazilo, zato smo se mi naučili svakog običaja. Dolazili su od Crnoga Kuka iz Banjana, iz Krivošija, od Cuca... Od navale, za dva dana nijesi mogo doći na red.
 |
| Vlado Kovačević |
Tada, u ovom ljutom kršu, ljudi koji su imali mline, bili su “gazde”.
- Čitavim koritom izgrađeni su mlini, pa se iz Zaslapnicu vazda pjesma čula. Moji su imali i dva mlina. Đed je imao dosta para, a osim toga, dva sina i brata u Ameriku. Volio je da jaše konja, da zaigra karte. Nije htio da ide u mlin, prodao ga je čim je uhvatio priliku.
Zaslap je u onom što se vidi lako opisati: bor i jela, kuća i vinograd. Ovdje je sve u mjeri i nekom starom skladu, kao na vagi.
- Ranije - Vlado ima odlično pamćenje - živjelo se od stoke. A zbog klime, pošto smo pod stijenom, vazda se sijalo ranije. Najviše kukuruz i krompir. Manje voće i ostalo. Ali, i da ne vidiš, svaka godina donese nešto novo. Život se mijenja čak i kad bi rekao da sve stoji.
Tako, vazda se nekako moglo, međutim, kad je došla voda, sve se promijenilo. Sve je krenulo lakše i obilatije.
Zato, kad Vlado kaže da Zaslap danas ima ono što Banat nema, to ne djeluje kao pretjerivanje.
- Kod nas je bolja zemlja nego naniže. Dolje je pjeskulja, dolje dobro može loza, a drugo slabije. Ovdje je zemlja mnogo izdašnija. Zato, sam, u Trebinje mogo oćerat i tovar krompira, ali i kupusa i štogod drugo. Krenulo bi iz sela tako dvadesetak ljudi. Svi smo imali dobre konje. Istog dana s konjima bi se i vratili. Najveseliji sam bio kad bi prodao kunicu pa za nju dobio 2.000 dinara.
Kako je sve to počelo? Odgovore i rješenja prosto je isprovocirala geografija..
- Ljudi su - rezonuje Vlado Kovačević - gledali dole u Nudo kako se zeleni kao Misir a vodu dobija od nas sa Zaslapa. Ljudi su mislili kako da se to riješi. Bilo ih je koji su bili u Americi kao moj otac. Kad su se vratili, napravili su crkvu, ali to nije bilo dovoljno. Tako su odlučili da u selo, po svaku cijenu, dovedu vodu. Tada su pozvali Hercegovce na čelu sa Jovišom Spaićem...
Vlado to vrijeme nije zapamtio, ali čuo je priče...
- Gore u stijeni, kod izvora Zaslapnice, bili su vezani majstori Hercegovci. Kopali bi macom u stijenu, pa utisni šiljak gvozdeni, pa dalje, jedno 100 metara. Oni su nam 1934. godine navrnuli vodu.
Ne razumijem ga baš najbolje pa mi ponavlja i potanko objašnjava...
- Stijenom su Hercegovci vodu okrenuli prema selu. Napravili su kanal u stijeni i vodu okrenuli k nama.
Pitam ga zašto su zvali baš Hercegovce?
- Zato što se tu niko nije smio podvezati bez Joviša Spaić iz Zubaca. Visio je vezan u božju “linju” (stijenu) i gledo kad će ga ozgo kamen ubit. Kad bi se utvrdio i ukopo u stijenu, onda bi šalovo...
Šalovao kanal?
- Da, Hercegovci su gradili jažu da bi došli na suvo. Sve je tu sama vertikalna “linja” .
Nisu radili samo Joviša i njegovi Hercegovci. U selu je, kaže Vlado, tada je bilo četrdesetak dobrih momaka...
- Sve je dodavano ruka-ruci na tih 100 metara, dok kanta ne dođe pred Jovišu koji je visio na konopu.
Pitam ga zašto sve to nisu uradili ranije. Ni Joviša nije koristio nikakvu savremenu tehniku...
- Ranije nismo bili kader da to uradimo. Siromaština je bila velika. Kasnije, proradila je u Bijelu Goru firma amerikanska. Zakupila je Bijelu Goru. Sjekla je šumu nekolike godine, a onda vlasnicu firme neko je ubio u Zagreb. Narod je u tom poslu nešto zaradio, pa se zato moglo dogovoriti da se navrne voda iz Zaslapnice. Mada, mnogi su prodali sve što su imali da bi dobili vodu.
Kad su Jovišini Hercegovci završili posao, počeli su da se grade kanali po selu. Prethodno, znalo se koliko na koga vode “otpada”. Koliko je ko imao zemlje, koliko je ubilježio dunuma, toliko je snosio tereta u novcu dok se gradilo. Voda je bila podijeljena po satima. Recimo, deset dunuma – deset sati.
Joviša je završio posao, kao i svaki majstor, ali učinio je i još nešto čega su se majstori uglavnom klonili. Dao je garanciju da će voda kanalom teći 70 godina.
Danas, i na fotografijama, raspoređenim po ovim stranicama, vidi se da je održao obećanje i možda, u nečem važnom i nadmašio samog sebe.
Međutim, kad je kanal napravljen, nastali su problemi. U glavama okolnog stanovništva sve nije omdah leglo...
- Kad smo dobili vodu - priča Vlado - započela je borba između Nudola i Zaslapa. Dođi odozdo iz Nudola 50 ljudi sa toljagama, sa motikama da nam slomiju kanal. Imali su svoje ljude u Banovinu, imali ljude u Nišiće. To je velika priča bila...
Jesu li se vlasti miješale u vaš spor?
- Jesu. Džandari su intervenisali. Ali - pravda je dobila. Mada, svaka vlast koja je doodila, to je rješavala. Kad je sve to prošlo, zaposlili smo “vodara” koji je konrolisao narod i “navrtao” vodu. Selo mu je za taj poso davalo platu.
Sa vodom iz Zaslapnice, u Zaslap se prosto upakovalo i zdravlje. Ovdašnji svijet ranije je rijetko kad prizivao doktora, popa još rjeđe...
- Za život ovo je odlično mjesto - iskusio je Vlado - mislim na ovu klimu i na ovu vodu. Nekad, nije đavolji čovjek ođe ispod devedeset umiro. Ljudi od 60 do 90 godina uglavnom su imali svoje zube. I sile su bili, grdosije. Moj je đed s jednim drugom pojeo brava za noć. Živjelo se o stoci, pa se nije ni radilo mnogo. A i kad se radilo, pošto smo imali vodu, ništa nije bilo uzalud.
Tražim od Vlada podrobnija obaviještenja o zdravlju...
- Ja ne znam zašto je to tako, samo znam da od tuberkuloze ovdje nikad niko nije umro. Jeli smo mrs, jeli meso, pili zdravu vodu. Ništa oko nas nije bilo zagađeno.
Pa i danas ovdje je sve čisto?
- Jes ovdje, ali pitanje je šta vjetrovi donose. U jedno doba i mene su zubi počeli da bole. Sam sam ih sebi vadio, pa išo zubaru. To prije nije radio niko moj.
Ruskog biznismena Igora nismo našli u selu. On je poštujući lokalni stil, potpuno u seoskom duhu, sredio svoju kuću. Kako čujemo, ima dosta planova za Zaslap.
Šta ga je ovdje privuklo, seljani ne znaju, iako im je rekao da mu je dosta gradske gužve, a vjerovatno i u plastiku upakovane vode.
Ovdje je voda čista i hladna.
Ni kad su najviše vrućine ne možeš u njoj prst držat duže od deset sekundi.
Igoru se i to svidjelo.
Zato je i svoje goste počeo da dovodi u Zaslap, selo prosto uklesano u kamen na samoj granici Crne Gore i Hercegovine...
M.N.
vino samo za kuću
- Imamo 5.000 malina - opisuje svoje imanje u Zaslapu Vlado Kovačević - imamo vinograd i voće. Odma tu blizu kuće imamo 300 višanja. Pa onda jabuke i kruške. Nešto prodamo, a nešto razdamo. Naravno, počemo rakiju (od 50 do 52 stepena, nema je bolje ni u Podgoricu), a vino otačemo samo za kuće.
- Rakija je, dakle, lično od grožđa, od našeg i od makedonskog što kupimo. Ovdje vino niko nije naučio piti, osim kad je nekome uželju, a voće, ko god stigne, neka nosi. Imam ovdje jednog sina i jednog što je napravio kuću u Trebinje a radi u Švajcarskoj, udo sam tri kćerke, a imam i penzijicu. Ništa mi ne fali i nikad mi u Zaslap nije bilo dosadno.
JEDINA BOLJKA
- Zaslapnica - pričao nam je Vlado Kovačević - ima vazda vode, ali ima i jednu bolest. Kad je velika vrućina, ona utanji, smanji za jednu polovinu. Tako jedno 5-6 sati. Onda to brzo nadoknadi, izvor počne da baca više vode. Kad pridođe, desi se da opet stane. Zato je valjda kralj Nikola Zaslapnicu nazvao Mučenicom.
- Mnogi su inžinjeri ovdje doodili, gledalai, snimali, s narodom pričali da vide šta bi to moglo biti. Sada se prognozira da ona nastaje daleko, ispod šavničkih jezera, pa se onda koluta u zemlji. Tako, nekud zađe, pa oslabi, a kad se vrati - nadoknadi. To što ona liježe, u stvari zatalasa podzemno jezero, i njezine vode odu nekud. Dok se ne vrate, vode je manje, a kad se vrate - uduplo. Od Zaslapa rijeka teče samo prema Hercegovini, prema Sušici. Bacali smo i boju, nema je niđe dolje, ni u Risan, ni bilo đe drugo u Boku.
tragom događaja - KO JE BIO ČOVJEK KOJI JE Iz KLISURE U ZASLAP ”NAVRNUO” VODU
Čovjek od dara i damara
Joviša Spaić, čovjek koji je viseći o konopima, navrnuo rijeku Zaslapnicu prema selu Zaslapu,
o čemu pišemo u tekstu lijevo, bio je šumar, lovac i zidar.
Mislim da se rodio 1896. godine. U svom životu, do smrti 1978 godine, bio je zidar, šumar, i lovac...
O njemu, pričali su mi njegov unuk Dragan i bratić Radovan.
- U svemu što se dešavalo u njegovom vremenu, bilo u ratnom ili poratnom, on je nekako bio prisutan. Za sve je imao svoju riječ ili komentar koji bi kasnije krenuo po narodu. Mnogim događajima je prisustvovao, a na mnogim mjestima bio je prisutan kroz priču. Ljudi su ga, današnjim jezikom rečeno, česti citirali. Bio je duhovit, volio je humor, svaka se njegova pamtila...
Uz to, s Jovišom nije bilo lako. Svakom je znao odgovoriti. Znao je, istovremeno, da bude i oštar i duhovit. Govorilo se da nije imao dlake na jeziku ni pred popom ni pred generalom.
- Najčešće se mogao naći u vrletima Štirovnika, Jastrebice, i Bijele Gore. Zato ne čudi što je njegovo ime ušlo i u geografiju ovog kraja. Jedan predio između Pirine poljane i Ubala zove se Jovišino katunište - saopštavaju njegovi potomci..
- Imao je naročit osjećaj za prirodu. Direktor šumske uprave Alija Šehović posebno ga je cijenio. Pošumio je i sačuvao na stotine hektara šume. Za očuvanje prirode dobio je priznanja i odlikovanja i od opštine i od Republike.
O Jovišinim lovačkim zgodama mogao bi se napisati roman. Uglavnom, zna se da je rekorder po broju odstrijeljenih ili na neki drugi način “likvidiranih” vukova. Kažu da su i “Lovačke novine” zabilježile taj rekord. U jednom trenutku, na broju je bilo 88 vučjih čapri. Da li je to konačan broj, vjerovatno nije znao ni sam Joviša.
Njegove komšije i danas pričaju da je Joviša znao svaku vučju jamu i da je malo onih u koje se nije spuštao ili na neki drugi način zavirio.
O tome gdje je naučio zidarski zanat, teško je reći. Najvjerovatnije, bio je i za to nadaren. Učio se zidati “sam po sebi”, međutim, još neke okolnosti išle su mu na ruku.
Naime sa svojim bratom, još kao dijete, učestvovao je u zidanju utvrđenja po okolnim brdima. Upamćeno je da su njih dva radili na Straču i na Golom brdu.
Podvig u Zaslapu, kada je jedan dio vode iz klisure kojom se ruši hirovita Zaslapnica, “navrnuo” u selo Zaslap, izveo je kao čovjek četrdesetih godina.
Očito, već tada, imao je ugled spretnog i dovitljivog majstora koji se prihvata najtežih pa i najopasnijih poslova.
Narod je upamtio, kako je, viseći na stijeni, izbetonirao kanal kojim je voda stigla u Zaslap. Narod pamti da su mu u svemu tome pomagali i seljani, ali, takođe je upamćeno da su sa njim radili Hercegovci.
Kada je voda stigla u Zaslap, Joviša je isplaćen, međutim, valjda u opštem ushićenju, selo mu je obećalo, uz novac, i jedno crnogorsko odijelo.
To odijelo, koliko se zna, nikad nije stiglo na Zubce.
Počeo je rat, i, vremenom, Jovišin poduhvat u Zaslapu, počeo je da tone u zaborav, iako se kanal u stijeni dobro drži i, kao i prethodnih decenija, vodu “navrće” udesno, preko kamenjara ka selu u kome danas može da se zalije svaka stopa zemlje...
N.MARIĆ