.

ČUDO OD  DJETETA

Iako je “Malom Tomu” tek osma godina, svi ga u komšiluku smatraju čudom od djeteta. Moj prvi komšija kaže da se Tomica rodio s fakultetom za koga nikad neće dobiti diplomu.  

Nisam toliki pesimista, pa našeg Toma ponekad nešto i upitam. Svi pametni ljudi vole da ih se nešto pita, pa tako i ovaj koji mi je na pitanje “koliko ti je godina, Tomice?”, odgovorio ovako:  

- Kazaću ti ako mi kupiš sladoled.

Svratili smo u kafić, i čim smo sjeli, Tomica je ispuhnuo:

- Otprilike šes plus.

Kako može neko imati šes plus godina?

- Može, meni je šes godina, tri mjeseca, šetnes dana...

- I šta još?

Izrnuo mi je ruku i pogledao na moj  sat...

- ...i devet sati - nastavio je  prekontavajući nešto na prste - i 16 minuta, sekunde ne računam.

Što, Tomice?.

-  Čim progovoriš, oni protrče. Da ste dovoljno učili, znali bi da se nemoguće izraziti u sekundama.

Naravno, kao i svi u komšiluku (koji nisu dovoljno učili), i ja sam nešto načuo i o njegovim namjerama i o njegovim  pogledima na život.

Zato sam ga pitao koju će školu upisati poslije osnovne.

- Gimnaziju!

Dobro, a ako završiš gimnaziju...

- Hoću, s odličnim.

Jesi li baš siguran?

- Jesam.

Dobro, šta ćeš poslije gimnazije?

- Poslije ću na fakultet.

Jesi li razmislio šta ćeš studirati?

- Nisam.

Zašto?

- Nema tu šta da se razmišlja. Studiraću  mikro-elektroniku.

Dobro, a znaš li ti baš potanko šta se uči na toj mikro-elektronici?

- Znam, uči se kako da se digitalizuje radničla klasa, odnosno: kako se komanduje mašinama najnovijih generacija...

Zanimalo me na koje mašine u bukvalnom smislu misli...

- Na razne, ali već na prvoj godini, samo da bi pojednostavio stvari, da bi profesorima pokazao s kim imaju posla, napraviću digitalni kišobran.

Odnosi li se ta sprava na kišu?

- Ne, nego se kiša odnosi na nju!

Kako konobar još nije stizao, nastavio sam sa pitanjima.

A kad završiš fakultet, šta ćeš onda?

- Odma ću prijavit magistarski rad.

Na koju temu?

- Dinamika i geometrija točka koji, za razliku od onog koji nas smara milenijumima,  odjednom ide u svim pravcima.

A zašto, koja mu je svrha?

- Ona ista. Da prevozi robe i putnike, a, istovremeno, da proizvodi kiseonik, struju, i, ako želiš - prvokrasni rokenrol.

Pravio sam se da nisam iznenađen. Tomica je mogao shvatiti da sam i sam svojevremeno nešto tako planirao.

Ipak, upitao sam ga da li se o svemu tome konsultovao sa roditeljima.

- Nisam. Sve sam sâm isprojektovo. Moji se roditelji u ništa ne miješaju. Neće poslije da za sve ispanu krivi. Bar tako kažu.

Očekujući da će nas konobar čuti, ako nas već ne vidi, kucnuo sam ključima po metalnom stolu...

- Što dalje ne pitaš?

Pitam, ali ne mogu sve odjednom.

- Šta misliš hoću li poslije doktorirati!?

Naravno da hoćeš?

- A znaš li iz čega?

Ne znam.

- Otkriću bazne principe prostorne multiplikacije...

O čemu se tu radi?

- O tome da u jednu tačku smjestiš beskrajan broj drugih tačaka.

Srećom, u tom trenu osjetio sam neku promjenu u okolini. Učinilo mi se da nam neko maše rukama. U stvari, jednom rukom. Žensko biće. Konobarica od 14-15 godina, koja se naglo povećavala.

Konačno, vidjela nas je, saopštio sam “Malom Tomu”.

- Nije, nego je tu kokošku neka viša sila prije par sekundi lansirala iz kuhinje...

Konobarica je konačno otpuhnula posljednje dimove i aterirala...

- Izvolte!

- Sladoled, četiri kugle!

- A od čega!?

- Od... - čudno za njega, Tomica nije odmah mogao da se sjeti.

- Šta ćete vi, gospodine, dok se on smisli?

Naručio sam čaj od brusnice.

- I!? - djevojčica se ponovo okrenula prema Tomici.

- Jednu kuglu od čokolade, drugu od višnje, treću od breskve, i četvrtu od...

Tomica se prosto zabetonirao.

- Požuri, imam i drugih gostiju.

Okrenuo sam se, u dnu reda bila su dvije gospođe. Pile su kafu i kad smo mi sjeli.

-  I četvrtu, samo da se sjetim...

- Gospodine, možete li mu vi pomoći!? - tzv. konobarica naklonila se prema meni.

- Meni ne treba pomoć! - “Mali Tomo” je planuo i odlijepio od stolice - donesi sve četiri kugle - od limuna!

Kad se konobarica odmakla, tiho mi je saopštio...

- Ona guska, nikad neće završiti školu, ali, udaće će se za biznismena.

Rekao sam mu da kod nas biznis baš ne cvjeta.

- Nema veze - odgovorilo mi je čudo od djeteta - ovakve ptičurine imaju radar u kljunu, i tako, uvijek, bez greške, nađu najdebljeg crva?

j.P.P.