.

HUMORESKE

problem sa dimenzijama
 

U mojoj familiji nerado se pominju dimenzije. Ako neko to već i mora da uradi, izvinjenje je obavezno.

Davno, osnovnim pojmovima naučila nas je baba Gospava...

- E, moja djeco, šta sve život ne sastavlja... Gledam juče od škole prema radnji idu dva propisna čovjeka. Jedan, tanak ko končić, već ga znate, Banjo Miloradov, a drugi tembel, nijesam ga poznala. Mora da je Gačanin, ima pro pasa ko bačva od tristo litara...

Tek kad je prstima napravila krug u obliku pomenute bačve, izustila je ono što niko u kući nipošto ne zaboravlja...

- ... da izvineš!

Za razliku od babe, đed Đuro ne izvinjava se često. Ali to je samo zato što uglavnom ćuti. Međutim, kad progovori, izvinjenje se samo po sebi iskotrlja kad mu se najmanje nadaš...

-  Dok je Bog hodo zemljom, imo sam jednog pjevca.  Zvao sam ga Bimbaša. Mogo si na njemu skuvat kafu i poprigat jaje, šta voliš. Krila su mu bila čista ko pisanska sveska, a kljun, da izvineš, svijen ko makazice za nokte...

 Iako ne znam šta sam u prethodnom slučaju imao izvinut, pominjem i strinu Sofiju. Nadimak Popadija (“To mi je ostalo zato što sam vazda u baulu imala bar bombonu ako u kuću utrči kakvo dijete”). I ona se uljudno izvine kad je god “vrag natenta” pa pomene kakvu dimenziju...

- Nikakva su ovo vremena, vucigaća moj. Nikakva. Nema više ni onog kajmaka u kaci, nit onik rogača na pjaci.

- Dobro kajmak, ali, Popo moja, šta će ti rogač?

- Šta šta će mi? Voljela bi da mi sad jednog odnekud doturiš, nego sto evra da mi speglaš u maramicu.

- Bilo kakav rogač da ti doturim...

- Ne mogu sad ja, mili moj vucigaća, izvoljevat, ali kad bi mi ih nekad moj Ćule donio od Šera iz “Piljare”, najmanji je bio, da izvineš, ko naliv pero... 

Moja rodica Duda je lak slučaj. Ona počne da se izvinjava prije nego što ujutru opere zube.

- Mama, sanjala sam Džoni Depa.

- Pravog!

- Nije nego drvenog, škripi na vjetru. Na glavi mu gusarska marama, umjesto obrva blatobrani, za pasom mač vijugav ko put za Lastvu...

- A koliki je?

- Pa. Ovako... da izvineš... ko vjeverica.

Izvinjavanja o kojima je ovdje riječ uglavnom se odnose na dimenzije. Mada, ima tu još nekih stvari. Niko nije sasvim na svom terenu, kad se u nečem tobož pretjera. Niko, pa ni moj rođeni brat, jedini koji smije sve po spisku i po najkraćem postupku da mi saspe u lice. On, recimo, kaže ovako...

- Juče gledam jednog Trebinjca pred poštom. Nije sa Zubaca, nije ni iz Popova, nije ni star, nije ni mlad, onako...

(I Braco je jedan od onih koje, u mislima, stalno ubrzavam...)

- Hoću reći, bezbeli da nije fudbaler, nije nešto ekstra, garant ne svira violinu...

(Braco ne priča, on zaista veze.)

- Nije ni ovo, nije ni ono, ali znam da neka zla sreća jes, a i ti bi ga moro poznavat.

- Ako moram, onda ga sigurno poznavam - olakšah mu posao.

- E pa on, nacrto se pred poštom, skinuo sunčane naočale, naslonio se na nekakvog „audija“... kola sijaju ko tanjir... a pod bradom mu visi “fitilj”, da izvineš, dug ko goveđi rep...

Nisam mu izvinuo. Pogledao sam ga kao da mi je nešto kriv...

- Koliko reče da je dug?

- Pa... nisam mjerio, ali kad saberem pedo po pedo, ta kravata morala bi biti duža od...

- Od čega, Bracuka moj rođeni?

- Od “helanki” one bedevije što  đeci predaje “srpski”, a zovu je Roda, a ne Rodoljub, pošto se i po frizuri vidi, ali se, da izvineš. nikako ne može dokazat da je nekad mogla biti žensko.

Osim dimenzija, u mojoj familiji pominju se i druge škakljive stvari.

Međutim, za sve ostale, nit smo kome krivi, nit je do dana današnjeg od nas iko tražio izvinjenje.     

J.P.P.