DUČIĆEV DAN 2010.

BESJEDA O DUČIĆU

Ovo veče, koje nije samo književno, održava se u okviru jednog iz serije naučnih skupova posvećenih proučavanju „Poetike srpske poezije druge polovine dvadesetog veka“.

Mene posebno raduje što se Institutu za književnost i umetnost i Učiteljskom fakultetu iz Beograda, koji ove naučne skupove organizuju, kao domaćin ovogodišnjeg skupa, pridružila i opština Trebinje. Tu privilegiju,  da bude domaćin istraživačima srpskog pesništva, Trebinju je obezbedio Jovan Dučić. Ne samo zato što se Dučić, u junu ili novembru 1872., ili u februaru 1874. godine, ovde u Trebinju rodio, nego zato što je pejzažima i svetlostima ovih krajeva ispunio, i jezikom ovdašnjeg naroda ispevao, svoju veliku poeziju.

Uloga tog lokalnog elementa u formiranju Dučićevog pesničkog sveta – o čemu večeras želim da kažem nekoliko reči – zaslužuje posebnu pažnju. Taj element se ne pojavljuje samo u pesmama čiji su naslovi „Hercegovina“, „Bosna“ ili „Na obali Neretve“, ili u pesmama uz koje pesnik napominje da su „iz dubrovačke Župe“, ili „sa Boninova“, ili „iz Stona na Pelješcu“: njegova uloga je vidljiva u ciklusima u kojima nas čeka mnoštvo internacionalnih likova i scena. Mislim, naravno, na ciklus „Caraski soneti“.

Oko sjajne centralne figure cara Dušana, u čijoj sceni diskretno svetli njegova smirena carica, u ovim sonetima se pojavljuju i blešte srpski patrijarh, despot Oliver sa porodicom, carski kopljanici i strelci, dvorjani, dvorske dame, paževi, papski prelati, poklisari iz Avinjona, biskupi, grofovi, nemački riteri, franački baroni, dubrovački kneževi, bugarski kralj i vizantijski car. Iznad svega, ukazuje se pobednička sen rodončelnika dinastije, Stefana Nemanje.

Inventarišući bogatstvo Dušanovog dvora, pesnik taj inventar pretvara u jednu džinovsku hiperbolu. U ovim pesmama sve blešti od zlata: zlatno je posuđe, zlatni su noževi, zlatni su pojasevi, zlatne su strele; na temeljima od srebra podignuti su zlatni zidovi, konji su potkovani zlatom; na sve strane blešte i zvone konjski oklopi, viteški panciti, štitovi, tučane kacige i gvozedene rukavice; vlastelinski šlemovi su ukrašeni paunovim perjem, slike su okovane u srebro, krstovi su posuti draguljima; na sve strane svetle i blešte biseri, safiri, rubini, opali, smaragdi, alabaster.

Dragulja su prepuni i brodovi koji dolaze sa Kipra i Moreje. U pesmi „Radovište“, u kojoj car Dušan ugošćuje vizantijskog cara Kantakuzena, služe se sremski fazani, belomorska riba, pirinska divljač i grožđe iz Preveze. Sve što se pojavljuje u ovim raskošnim scenama i slikama nadmašuje jedno drugo, sjajem, bogatstvom, lepotom, izuzetnošću. Ali će ove raskošne slike najviše oživeti u trenutku kada se na carskim trpezama zasvetlucaju i zamirišu „pića iz Stona“ i „trebinjska vina“, i kad se pred carevima, sa svojom pozorišnom družinom, pojavi „glumac Dobrosav iz Huma“, da carskoj publici pokaže „tri predstave“.

Srećom, ovaj „Dobrosav iz Huma“ i njegovi glumci neće ostati jedini predstavnici ovih krajeva u Dučićevom pesništvu. Posle ovih raskošnih scenografija “Carskih soneta“, ali i posle onih secesionističkih slika, likova i alegorija, iz ciklusa „Senke po vodi“, posle jadranskih pejsaža i dubrovačkih salona i vrtova, posle dramatičnih i patetičnih scena iz balkanskih i svetskih ratova, posle onih potresnih slika nesrećne zemlje u kojoj su „groblja veća od gradova“, u Dučićevim „Jutarnjim“, „Sunčanim“ i „Večernjim pesmama“ u prvi plan će izbiti hercegovački pejsaž, kao prva i poslednja istina. Najteže i najsloženije – što često znači i najbolje – Dučićeve pesme, u kojima govori o takozvanim poslednjim stvarima, smeštene su u taj pejsaž, a sve što raste i živi u tom pejsažu – jastreb i mrav, zmije i golubovi, senke i munje, munje i suncokreti – pretvoreno je u simbole. Setimo se samo onog bora, koji „zvezdama po svu noć zbori / gorke samoće ove zemlje“, ili one bukve, koja će, kad je jedanput zaždi grom, „nestati kao bog, bez traga“.

Kao što Vijon i Bodler nisu mogući bez Pariza, ili Branko bez Sremskih Karlovaca i Stražilova, ili Bora Stanković bez Vranja, tako ni Dučić nije moguć bez Hercegovine i Trebinja. Da se rodio na nekom drugom mestu bio bi drukčiji i govorio bi drukčijim jezikom. Ali ne bi obavezno bio i univerzalniji: Trebinje mu je dalo dovoljno znakova koji će ga dovesti do univerzalnih pitanja i istina. Danas, kada su lokalno, regionalno i nacionalno izloženi preziru, dobro se setiti Krleže, koji je pisao da „nema ni jedne književne pojave, koja zapravo ne bi bila lokalna: Čičikov, Nozdrjov, Karamazovi isto su tako lokalne pojave kao Sančo Pansa ili bilo koja druga figura u Goldonijevim ili Molijerovim dramam“. A Vilijam Karlos Vilijams, govoreći o „univerzalnosti lokalnog“, ide čak dotle da zaključuje: „jedino je lokalno univerzalno“. To je znao i Dučić, koji je shvatio da najdalje treba tražiti u najbližem, da najveće može da boravi u najmanjem, da svaka tačka može da bude centar, i da sve što postoji može da bude bog.

Trebinje, 7. aprila 2010.

Ljubomir Simović

(Besjedu štampamo na zahtjev čitalaca. Redakcija G.T.)

PISMA ČITALACA

zelenilo pod upitnicima

Trebinje se hvali da je grad zelenila, i to je tačno. Trebinje je zaista zelena oaza u hercegovačkom kršu.

Takav utisak se, vjerovatno, stiče zbog platana i kestonova u centru grada, zbog gradskog parka, zbog drvoreda na dubrovačkom pravcu, zbog zelenila u dolini Trebišnjice, zbog nekoliko gradskih (zelenih) plućnih krila uzvodno (posebno mislim na ono “krilo” u Pokloncu) itd.

Međutim, kad bi se upitali kakva je struktura tog zelenila, kad bismo sabrali šta sve tu imamo, vidjeli bismo da je sve to poprilično siromašno i monotono, a moglo bi da bude mnogo bogatije i raznovrsnije.

Uglavnom, u našim drvoredima su dobro poznate, davno stadardizovane urbane vrste zelenila, ali u svemu tome malo je inovacije, malo novih poteza (ako se izuzme palma, koja osvaja gradski prostor i gradu daje jednu sasvim novu, izuzetno lijepo dimenziju).

Neki dan, u Hrupjelima sam vidio jednu lijepo razvijenu magnoliju. Doživio sam je kao znak da nisam jedini koji na ovaj način misli o gradskom zelenilu.

Da ne bi sve ostalo na priči, predlažem tri stvari:

1. Da se uvedu drvoredi ili osmisle nove zelene površine sa potpuno novim vrstama, i da se, na temelju tih novih zasada, gradi imidž grada kao botaničke bašte (dakle, da po gradu, na sve strane, posadimo sve ono što može ovdje da raste, a ne da sječemo one rijetke vrste koje su se jedva održale).

2. Da u tom gradu koji bi, kao cjelina, nosio obilježje batničke bašte, izgradimo jednu pravu, klasičnu botaničku baštu i to na površini gradskog parka, koji, moramo priznati, nije baš u najboljem stanju.

 Naš park je veliki, ima dovoljno površine za sve, i mislim da bi one dvije parcele koje se najmanje koriste (u blizini Spomenika) mogli pretvoriti u botaničku baštu, koju bi mogli prepustiti za kreaciju i održavanje komunalcima i djeci Trebinja.

3. Da se u okolini grada jedna zona koja je državna svojina proglasi parkom prirode i da se, skladno, standardima koji danas važe u Evropi, uredi i otvori za građane.

Opet se vraćam Pokloncu, mislim da bi on bio idealan za tu svrhu, posebno njegova lijeva obala (u odnosu na nekadašnju Trebišnjicu).

Dalje, predlažem da se Trebinje pridruži crnogorskoj akciji, i da i svoj dio Orjena proglasi nacionalnim parkom, kao što su uradili Crnogorci.

Jedna takva nominacija, uz malo truda, može da “povuče” velika sredstva iz evropskih fondova (bar mi se tako čini), posebno u trenutku kad se forsira prekogranična saradnja i kad razne organizacije na svim stranama naših (komplikovanih) granica traže partnere, jer evropske pare ne idu na jednu adresu.

Evropa hoće da budemo dobri susjedi i pravi partneri u svim poslovima.

Ovih nekoliko poteza moglo bi da “pogura” i druge stvari.                     I.M.