KAKO SE NjEGUJE IME I DJELO

KULT ILI BUNT

Nemamo naročite prakse u poštovanju nečijeg imena i djela. Standardno, i najveći stvaraoci, ili se marginalizuju ili se pretjeruje u njihovoj glorifikaciji.

Kako prolazimo sa Dučićem?

Koliko nam koristi kult koga smo napravili?

Dučić je, naravno, u Trebinju, i za života neke stvari pogorao, nastavio je da se time “bavi” i poslsije smrti, ali što se nas ostalih tiče, teško da se mogu pohvaliti i oni koji ga najviše pominju i slave.

Da ne dužim, evo jednog primjera kako to rade Englezi. Naravno, u slučaju Šekspira i njegovog rodnog Stratforda-na-Evonu...

Šekspir počiva u crkvi Sv. Trojice, kod oltara,u Stratfordu.

- Na ploči koja pokriva grob - zabilježio je svojevremeno Marko Nedić urezani su stihovi: “Prijatelju dobri, Hrista radi,/ne diraj prah koji je pokopan ovde!/ Blagosloven neka je onaj ko poštedi ovaj kamen, a proklet ko pomeri moje kosti.“ Neki „g.Daudal“, koji je posetio Stratford . saopštio je u jednom pismu da mu je crkvu “pokazao crkvenjak star preko osamdeset godina“ i da mu je kazao da je te stihove napisao sâm pesnik, i da se „niko iz straha od gornje kletve ne usuđuje da dira tu nadgrobnu ploču, iako su njegova žena i kćeri usrdno želele da poičivaju sa njim u istom grobu“.

Sledeće godine,  1694. Posetio je Stratford jedan oksfordski đak, Vilojem Hol, i u pismu jednom svom prijatelju tumačio je te stihove ovako:  Šekspir ih je takve sastavio zbog grubih neznalica, grobara i klesara, koji bi, da nije kletve, posle izvesnog vremena izbacili njegove zemne ostatke u obližnju kosturnicu, koja mu je bila grozna i odvratna...

- Svake godine desetine hiljada poklonika iz svih krajeva sveta dolaze u Stratford-na-Evonu da borave nekoliko sati ili nekoliko dana u tome mestu u kojem se rodio i umro najveći dramski pesnik, Viljem Šekspir. Da je to neki veliki grad, ili da se on mnogo promenio za i trista i pedeset godina, verovatno bi se stranac, došavši u nj, osećao kao u svakom novom mestu. Ovde su, pak, sve asocijacije udružene sa pesnikom i njegovim delom, i čoveka obuzima neobično osećanje zajedništva. Dok putujete vozom kroz lisnate gajeve Vorika, uzbuđeni ste i obuzeti radosnim očekivanjem; prolazite pored mesta bogatih istorijskim uspomenama; i kad posle tročasovne vožnje ugledate stanični natpis: Stratford-upon Avon, to vam je ime tako literarno poznato da vam je sad nevera da ga odista vidite napisana debelim crnim slovima na beloj staničnoj tabli, kao i tolika druga imena železničkih stanica. To se osećanje još više pojačava kad uđete u grad: idete ulicama koje se zovu istim imenima kojim su se nazivale u Šekspirovo doba; prelazite preko Evona istim onim kamenim mostom kojim  je on prolazio; lepo vidite da se ta prostrana ulica tamo zove Henli, i znate da se u  njoj nalazi kuća u kojoj se pesnik rodio; tamo dalje je Gramatička škola u kojoj je on učio; još malo niže dole, pored same reke, podiže se Kraljevsko Šekspirovo spomen-pozorište; a samo malo dalje, opet pored same reke, u senci ogromnih lipa, vidite crkvu Sv. Trojice, u kojoj j epesnik sahranjen. Oko vas je huka i metež modernog života: putnici raznih fizionomija i sa raznih geografskih širina, bliskih i dalekih; automobili i udobni i raskošni autobusi; hoteli, veliki i mali, i restorani; mnoge trgovine u kojima cveta prava mala industrija u vezi sa uspomenom na pesnika, sa njegovim delom i njegovim rodnim krajem; slike, poprsja, albumi, spomeni, knjige, tumači, i vodiči. Odista, ceo gradić sa svojim zgradama, ulicama, trgovima, sa rekom koja proiče kroz nj i sa predelom koji ga okružuje, udružen je sa uspomenama na pesnika i njegovu porodicu, i dočarava atmosferu njegove rane sredine...

Garik je, 1769, organizovao u Stratfordu prvi Šekspirov jubilej, proslavu koja je trajala tri dana, ali tek sto godina docnije obnovljeno je pravo interesovanje za Šekspira, i, 1879, otvoreno je u Stratfordu prvo Spomen-pozorište, i time je ustanovljen Stratfordski festival. Ta proslava počinje na dan 23. Aprila razvijanjem zastava svih naroda, a potom cvetna povorka ide od pesnikove kuće u ulici Henli do groba u crkvi: u nedelju najbližu 23. Aprilu drži se pomen i Šekspirova beseda; potom se priređuju razne igre i zabave, a u Pozorištu se igraju  Šekspirove drame: te predstave nekad su se davale u toku nekoliko dana, pa onda u toku nekoliko nedelja, a danas se igraju u toku šest meseci, od aprila do oktobra, pred prepunom dvoranom novog modernog pozorišta, otvorenog 1932. godine.

Ovaj dugi citat donosim u našem listu da bi jasnije bar pokušali sagledati ono što radimo i što nam se događa. Još uvijek, iako je na poѕornice izašlo stitine književnika i raznih drugih književnih poslenika, iako su ispisanni novi istoriografski ili kakvi drugi radovi o Dučiću, iako je, velim dosta toga štampano, nigdje nema obilježja niti znaka koji vodi Dučićevoj rodnoj kući.

Da je to jedini problem, naravno, mogli bismo ga i preskočiti.

Sada, vraćamo se u jedan drugi sloj naše stvarnosti. Pitam se šta bi Dučić rekao da, nekim čudom, sjedi u prvom redu, u sali Doma kulture za vrijeme svojih Večeri poezije? Da li bi se dosađivao, da li bi se nečem začudio, da li bi baš sve mogao da shvati i objasni?

Nisam prevelik optimista, mislim da bi imao mnogo zamjerki, ali, možda se i varam, međutim, ne mogu a da se ne upitam kako bi on, kao pjesnik modernog književnog izraza, reagovao na ponavljanje i na šablon koji prati većinu kulturnih manifestacija u BiH?

Da li bi se upitao: pa dobro, dragi moji Trebinjci, je li baš sve stalo, je li se poslije moje smrti u poeziji nešto novo dogodilo? Ako već volite moje stihove, daj, recite mi, na koliko ste ih svjetskih jezika, nakon moje smrti, preveli?

Ne znam kakve bismo mu odgovore mogli dati, ali mislim da se neki stereotipu definitivno moraju napustiti. To se već uveliko radi po raznim kulturnim manifestacijama i fetsivalima.

Na knjižnjvu scenu, u srbiji, na primjer, izašli su oni koji se bave “pesničenjem”...

Dugujem objašnjenje onom ko ovaj tekst čita. Pesničenje, trening aktivnog čitanja poezije  u javnim prostorima, nastao je kao inicijativa umetničke grupe „Škart“ u novembru 2008. godine sa ciljem da podrži pojedince da izraze kreativne potencijale, istovremeno promovišući novu formu predstavljanja i razmene stvaralaštva, i osnažujući neafirmisane umetnike da javno izlažu svoje stvaralaštvo.

Pesničenje pronalazi i podržava pojedince i grupe koje pišu poeziju van klasičnih/afirmisanih poetskih krugova, i omogućuje im da svoje poglede, želje, snove i strahove javno predstave publici, kako u svojoj sredini tako i u drugim mestima.

Pesničenje je medijum za promociju novih aktera poetske, umjetničke i kantautorske scene, i podstiče neafirmisane umjetnike i one koji se nisu oprobali u umjetnosti da istraže sopstvene kreativne potencijale i preoblikuju svoju realnost u formu performansa.

Pesničenje, bar kako kažu kreatori ovog projekta, trasira prostor za glas "druge strane" – skrajnute i nedovoljno vidljive grupe i pojedince različitih socio-kulturoloških pozadina: aktiviste i pasivne, ruralne i urbane, subkulturne i laboratorijske, garažne i kuhinjske. Ipak, Pesničenje je otvoreno i za već etablirane stvaraoce koji imaju hrabrosti i znatiželje da se sretnu sa riskantnim temama, nestašnom, angažovanom i neindiferentnom publikom i neobeleženim i nekonvencionalonim prostorima.

Da li ćemo u Trebinju vidjeti pjesnike koje pesniče, ili neke druge stvaraoce koji su daleko od okoštalih standarda, one koji na scenu donose se samo bunt, nego i jednu novi kreativnu energiju?

Podsjećam, iako danas Dučića doživljavamo kao klasika, iako je naš Duka i gospodstven i odmjeren, on je u suštini bio kreativac u današnjem smislu riječi, i, uopšte, stvaralac sklon promjenama.

Takav, Dučić sigurno na našim scenama ne bi trpio bilo kakvu monotoniju. Pogotovo ne kad se sve to odvija u njegovo ime i njemu u čast...

Zato, na svima je nama, ma gdje bili i radili, a u nekakvoj smo vezi sa tradicijom i kulturom, da se malo pretresemo i da porazmislimo nalazimo li najbolje odgovore, da li smo dovoljno kreativni i odgovorni i da li shvatamo šta nam kulturna baština zaista nudi .

I.MEDAN

Beograd